Položaj Slovačke Evangeličke Crkve je bio sasvim drugačiji. Njih nije tištala senka ratne prošlosti, naprotiv, njihov položaj uveliko je odredilo njihovo tadašnje angažovanje: „Većina naših sveštenika u slovačkim selima podržavao je i pomagao otpor protiv agresije i okupacije... Nadzornik Jan Bulik [Ján Bulík] bio je mučen u Nemačkoj, usled svoje aktivnosti u otporu, postao je žrtva, s njim je bio u kontaktu i Juro Struharik [Juro Stuhárik], sveštenik iz Slovačkog Aleksandrovca (današnji: Janošik), ko je aktivno učestvovao u otporu u Banatu. Pavel Škantik [Pavel Škantik] pomoćni sveštenik seniorata iz Gložana [Hložan] i Juraj Pagač [Juraj Pagáč] su sarađivali sa partizanima. Biskupski sekretar, Mirko Petrović u Bačkom Petrovcu svojim odašiljačem se aktivirao u obaveštajnoj službi protiv okupatora. I supruge sveštenika su bile aktivne. Katarina Šulanova [Katarína Šulanová] (učiteljica u Bačkoj Palanci), zbog njene aktivnosti u otporu odmah na početku rata lišena je svog radnog mesta i internirana do kraja rata. Učiteljica Marta Kvasova [Marta Kvasová] je požrtvovano pomagala partizane sve do kraja rata.“[1]
Vlasti su predložile da crkve formiraju udruženja sveštenika, što je povezala sa pitanjem socijalnog osiguranja sveštenika, u cilju izgradnje povoljnih odnosa prema narodnim vlastima. 1951. godine u Kovačici osnovali su Udruženje slovačkih evangeličkih sveštenika. Za predsednika je izabran Juraj Struharik, sveštenik iz Novog Sada.
Teolozi su dugi niz godina studirali na pravoslavno-ortodoksnoj teologiji u Beogradu.
Nakon odlaska u penziju biskupa Starkea, dana 6. juna 1957. godine na sednici sinoda u Novom Sadu za biskupa je izabran Juraj Struharik. Novoizabranog biskupa je dana 10. novembra 1957. godine u njegovom rodnom mestu, u Bačkom Petrovcu posvetio za službu dr. Jan Habada [dr. Ján Chabada], sveopšti biskup Evangeličke Crkve iz Čehoslovačke.
Odmah posle početka svoje službe, biskup dr. Juraj Struharik se trudio da reguliše odnos između države i Slovačke Evangeličke Crkve. Iako je posle rata uvedeno pravilo da je država i crkva odvojena, „bilo je potrebno i uspeo je da nađe zajednički jezik sa državnim organima, zbog čega je i dobio priznanje, predsednik Republike ga je odlikovao Ordenom bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem.“[2]
Jedna delegacija iz Nemačke je na ovaj način izveštavala o svojim utiscima: Juraj Struharik „se prilagodio novim vremenima, ali je dao nešto zamaha i verskom životu, što nije polazilo od biskupa.“[3]
Rad slovačkih crkvenih opština je značajno potpomognut od strane Svetske luteranske federacije. Zahvaljujući njihovoj pomoći izgrađene su: nove parohije sa odgovarajućim salama u Laliću [Lalit'], Gložanu [Hložany] i Kovačici; kuće verskih zajednica u Selenči i Silbašu; i uređene crkvene sale u Kulpinu [Kulpín], Staroj Pazovi i Aradacu [Aradáč]. Iz pomoći spomenute organizacije izgrađeni su novi hramovi u Binguli i Iloku. Iz pomoći Svetske luteranske federacije je izgrađen i Evangelički centar u Novom Sadu.
[1] In: Pamatnica, str. 83.
[2] „Potrebné bolo, a podarilo sa, nájst spoločny jazyk aj so štátnymi orgánmi, za čo sa mu dostalo uznania, ked bol prezidentom republiky vyznamenany Radom bratstva a jednoty so zlatym vencom.” In: Pamätnica, str. 50.
[3] In: L.Steindorff: Im Windschatten, str. 255. MLB Jugoslawien: Aktenvermerk über Jugoslawien (1951) S.3:a.a.O: „Aktenvermerk über die Teise von Pfarrer Meyer 1954” S.1.
